Mi, Muški

     

"Ne volim kitnjastu književnost. Onaj odvratni ruski kič pretočen u reči. Prošlo je vreme toga, na sreću ili nažalost. Kratke rečenice, brz tempo, jednostavno, u suštinu. Zamisli ratnu knjigu koja do detalja opisuje razlike u uniformama i epoletama, puškama, artiljerijskoj municiji... To je besmisleno. Prozna onanija za dangubne, bradate tetke po plažama. Piši kratko i jasno. Rafalno. Neka misle da si sirov, glup, neinspirativan... ali barem neće ostavljati tvoje krasne opise letnjih noći, na koje si potrošio sate, kako bi pogledali šta ima novo na TikToku!" - Bogdan Uzelac.

    

 

 

    Kada postaje u redu nekome za  rođendan poželeti da živi još toliko? Pitanje mu je palo na pamet dok je vozio lagano. Četrdeset i pet je verovatno ta granica - ne može neko baš da ti zameri što mu želiš da živi devedeset godina, čak i okruglo četrdeset nije uvredljivo, ali je malo škrto ipak, malo i previše matematički korektno. Osamdeset je sedam godina više od očekivanog proseka u Srbiji i to je pošteno, ali velika je verovatnoća da slavljenik imao babu ili prababu koja je bila živa i zdrava i u osamdeset i sedmoj i zašto on ne bi živeo bar koliko ta njegova baba? Pedeset je bezbedno, velikodušno čak, u tim godinama sigurno i telo boli toliko da bi se svaki nesrećnik, kojemu se još toliko godina poželi, skromno zahvalio i dodao da je dvadeset pet i više nego dovoljno. Bogdan je tog neobično toplog decembarskog dana napunio pedeset i tri. Pušio je, pio je. Ne, nikakav balkanski kliše o neumerenosti u tim niskim oblicima hedonizma, ali ipak nije bio prvak zdravog života, šta god zdrav život bio. Da, poželeće mu da živi još toliko. Najbolje godine za takvu želju su one za koje ste sigurni da ih slavljenik neće doživeti. 

    Nosio je sivo, parno odelo, užeg, modernog kroja, crnu košulju, sivu kravatu. Nije se u odelu lagodno osećao i uvek se pojačano znojio kada bi ga nosio, ali Bogdan je insistirao - Muškarac mora da izgleda ozbiljno i uredno. Čak i muškarčev nered mora biti uredan, imati unutrašnji sistem konherentnog ludila. Ako će alat da ti bude uredan, radna površina stola ili računarskog monitora, ako ćeš knjige u policama složiti po azbučnom redu ili po žanrovima, kako ćeš dozvoliti da sam budeš neuredan? I uvek bi dodao: "Mada... ništa se ne mora", valjda samo da udari ravnotežu na prethodnaih pet mora se, da ne zvuči previše fanatično. Na nogama kožne cipele. //Šta imaš da pišeš o cipelama. Uopšte pominjanje cipela je besmislena danguba - naravno da će lik imati cipele na nogama, ako je već u jebenom parnom odelu.//  Na suvozačevom mestu kesa sa flašom burbona - Four Roses Single Barrel, uz Bogdana postao je vatreni štovalac te predivne vatrene vodice. Ni sam već nije znao koliko su flaša ispili. Do kraj večeri će ga Bogdan, bio je siguran u to, već podsetiti zašto piju burbon, možda i baš zašto konkretno ovaj.

    Više ljudi mu je pomenulo, čak ga upozorilo da je pomalo čudno što se druži sa Bogdanom, što toliko vremena provodi sa njim. Ajde što je stariji od njega, što mu može biti otac, nego je i bio otac... njegovoj bivšoj devojci. Njegovoj jedinoj devojci. Milenu je upoznao u srednjoj školi, tako što je jedan dan na klupi video lepo ispisane logoe bendova koje je slušao - Korn, Metallica, Linkin Park, Slayer. Sam je u crnoj dokolici dvočasa nekog stručnog, teorijskog predmeta dodao par bendova. System of a Down, Sepultura, Death, Bad Relligion. Seća će se zauvek kako je kod ovog poslednjeg zastao, pitajući se da li sluša stariji pank... Ubrzo je cela klupa bila ispisana imenima najrazličitijih bendova. Slušala je pank, ali slušala je i za njega odvratne glam bendove, ali i black metal s kojim se on do tada nije susreo, iako isprva zbunjen, zaljubio se u to crnilo brzo i jako, možda i jače nego u nju. Bio je treća godina, ona druga. Kontra smene. Na klupi su razmenili i brojeve telefona. Poruke. Pozivi. Razgovori su bili kratki, jer je broj minuta bio krajnje ograničen. U nekom momentu su konačno dogovorili sastanak. Jedan, drugi, treći. Poljubac. Zagrljaj. Milovanja, Gubljenje nevinosti. Godina. Dve. //Ovo je ok. Na brzinu, preskočiš bljuvotine. Što bi ti opisivao kako ljubiš devojku, posebno što je to moja ćerka, ali to na stranu. Šta imaš ti da napišeš o tome što već napisano nije? A, da mene pitaš, nikada i nije trebalo biti napisano. Ko ne zna da ljubi, neće iz tvoje knjige naučiti. Ko je toliko usamljen da mu taj opis može značiti maleni surogat nežnosti, već mu je bolje da baci knjigu iz ruku i nađe par usana! A tebi takva bedna publika svakako nije potrebna!// On upisuje Filološki, Srpski jezik, ona godinu dan kasnije - PMF. On bataljuje faks, upisuje drugi, pa i taj napušta. Ona je sada u Nemačkoj, na doktorskim akademskim studijama. Bivši su odavno. Između njih je jaz mnogo veći od kilometara i granica, iako se u momentima tuge, nostalgije zavaravao da to nije tako ili da tako ne mora biti u nekoj dalekoj budućnosti. Voleo ju je i voleće je zauvek, samo što je voleo onu koje više nema //Ko si ti? Aco Pejović?// ni u Srbiji, ali nema je ni u Nemačkoj. Već je to neka druga Milena. Ali Bogdan je ostao, i on je ostao Bogdanu, veza nastala iz nužde i uslovljenosti društvenih konvencija - "Moj otac želi da te upozna, kaže da to tako ide" - sa poprilično neugodnim, neprijatnim počecima, razvila se u najveću dragocenost u životu obojice. I ponosio se time, koliko god je drugima bilo čudno. Viđali su se svake nedelje makar dva puta, a uglavnom i češće. 

    Stigao je pred Bogdanovu kuću. Mala, jedva sedamdeset kvadrata, okrečena u belo. Počela je kao vikendica, dok je još živeo kod Vukovog spomenika u velikom, četvorosobnom stanu. Bio je to klišeizirani beg od gradske vreve u mir Srema, makar je to tako Bogdan nazivao. Kada je Milena otišla iz Beograda, tada se i on praktično preselio u malenu kuću u Jakovu. Zasadio baštu, kupio svinje, kokoške, guske, udomio kerove... Odlazio bi do grada i stana da popije kafu sa ženom, pomazi matorog mačora, eventualno bi se i video sa ponekim prijateljem... Ivan uze kesu sa sedišta, ostavljajući hrpu papira ispod, i izađe iz kola. Pozdravio ga je lavež kerova. Bilo ih je četiri, klasični sremački avlijaneri, karaktera bliskog terijeru i jazavičaru, sigurno su i nosili gene tih rasa, ali su maltene rasa sami za sebe.  Crni, sa nešto braon krzna, mišićavih nogu, nakostrešene dlake na leđima, obavezno isečenih repova. Imaju dva raspoloženja - ili agresivni u pičku materinu ili spremni na izležavanje i češkanje. Postoje zato što kolju pacove i miševe, rasteruju komšijske mačke i laju na komšinicu koja preko kapije gleda šta se dešava u dvorištu ponosnog vlasnika sremačkog avlijaner terijera.//Ovde si malo preterao, ali ajde, valjda svi vole kerove// 

    Najstariji je bio mužjak, već dobrano sed, nisu svi kerovi kod Bogdana zavređivali posedovanje imena, valjda se samo nije zamlaćivao takvim stvarima, no ovaj je bio Daba, Hromi Daba jer je još kao mladi, kočoperni sremački avlijaner u svoj svojoj napetoj i besnoj ludosti podleteo pod kola i zauvek ostao sa jednom smrvljenom nogom. Dabu to nije sprečavalo da i dalje juri i laje. Sledeća po starosti bveše ženka koja već dugo, dugo nema štence, nju je zvao jednostavno Matora. Ostala dva kera, mlađa, nisu imali imena. Ivan je spokojno i radosno prolazio pored njih, znajući da ga neće ugristi. Zaista su bili esencija sremačkog mentaliteta u tih nekoliko kilograma mesa, kostiju i dlaka, vekovima sjedinjeni sa svojim mahom debelim gazdama - glasni, nakurčeni na prvu, ali u dubini svoje duše dobrice. Lajali su na ljude samo kada ulaze u avliju, ne i kada izlaze, tada bi se motali oko nogu tražeći još družbe i mažnje. Bogdan nije bio u odelu. Naprotiv, nosio je crnu komplet trenerku, sa belim štraftama i jednostavne crne patike. Tako se uvek oblačio za rođendan. Valjda urođena potreba da se naglasi da nas muške nije briga za taj dan. Trenerka je bolje sakrivala starački trbuh koji je godinama lagano rastao. Bio je visok, bezmalo metar i devedeset, pa se i sporije gojio od prosečnih ljudi na ovim prostorima, a uz to je i pokušavao da to kontroliše makar donekle. Inače se za njihove razgovore oblačio sa posebnom pažnjom, odnosno pažnjom koju je zahtevao od Ivana, iako mu je uvek govorio da to radi samo da ne ispadne licemer - on je sada čovek sa sela i ne može stalno biti u cipelama i pantalonama, "ali ti, Ivane, moraš da paziš kako izgledaš!"... "Selo je degeneracija grada, pa se i čovek u njemu kvari, degeneriše, popušta, eto ja sam ti živi primer", dodao bi. "Prvo je bio grad, ako ne na zemlji, onda na nebu. Nebeski, sveti Grad, da tako kažem prototip, ideja, nebeski Jerusalim. Grad u kom su obitavali i ljudi i anđeli i bogovi. Naši zemaljski gradovi su kopije tog nebeskog grada, nekad manje ili više uspešni. Nažalost sve manje, gradovi su postali rugobe. Sa druge strane, selo je tek tužna, kvrgava, krezava, iskrivljena kopija ne svetog, nego baš najružnijeg, profanog grada. U selu nema ničeg lepog, samo babe alapače i nepismeni mudroseri." Tako je govorio čovek koji je pobegao iz grada na selo, mislio je Ivan, znajući da i za to ima objašnjenja, samo je ostavljeno za neki drugi put.

    Dočekao ga je na malenoj verandi, na kojoj se nalazio astal sa tri jednostavne drvene stolice sa naslonima za leđa, roštilj, gramofon sa zvučnicima i sve češće poneko bure, cipela, gumena čizma, motika, sekira... Nemar i nered su se polako useljavali u život njegovo prijatelja. Nije to ni za trunku umanjivao poštovanje koje je prema njemu osećao, niti je pomislio ikada da je sva priča o redu prazna i licemerna. Ivan je znao da njegov prijatelj stari i da ga je za pojavno sve manje briga. Red, mir, disciplinu je sve više selio samo na duhovni i misaoni nivo, ostavljajući materijalni svet već lagano iza sebe. "Ivane", rekao je kao i uvek toplo i srdačno, uz osmeh, koji Ivan nije mogao da opiše drugačije do - majčinski. "Bogi, srećan ti rođendan, da živiš... još sto godina!", reče Ivan pružajući mu flašu. Zagrlili su se i nekoliko puta lupnuli jedan drugog po leđima. "Eh, još dvadeset bi bilo i previše", odgovori on uz smeh i nehotično dodirivanje vrata, onaj pokret minijaturne samomasaže kojom ljudi odagnaju bar mrvu hroničnog bola. Uvek su ove situacije bile nekako neprijatne, veštačke, nedokucane, nisu mogle da iskaži ni delić privrženosti koju su osećali jedan prema drugome. Valjda je takva generičnost tog momenta neizbežna, makar za njih dvojicu jeste bila. Kada bi Ivan i u mnogim godinama koje će uslediti razmišljati o tome, teško da je mogao da se seti drugačijeg načina na koji su jedan drugom čestitali bilo šta u životu. Rođendane, slave, male i velike životne uspehe i događaje, ono kada je Bogdan postao i deda - kada je Milena rodila ćerčicu, kada je Ivan objavio prvu knjigu, kada je i sam već duboko u četrdesetim postao otac... Godine su prolazile, prilike su se menjale, ali taj pozdrav je bio tu da ih sve isprati. Isto je bilo i u tužnim trenucima. Kada je Ivanu umro otac, Bogdanu mačor, pa ubrzo i žena...  Sećao se Ivan i jednog gorko-slatkog zagrljaja. "Milenu je verio Johan", rekao mu je jednog popodneva. Ivan je ustao, čestitao mu, stegao mu ruku i zagrlio ga na isti način - ostavljajući pristojnu distancu između njihovih grudi i obraza, više puta ga lupkajući po leđima. Iskreno mu je čestitao veridbu njegove jedinice. Bogdan ga je istovremeno, jednako iskreno, tešio istim takvim zagrljajem.

    "Sedi, sedi. Hoćemo odmah ovo popiti?", upita Bogdan, mućkajići flašu burbona. "Može, naravno, da proslavimo rođendan". I tu se završio svaki pomen rođendana, svaka misao da je ovo na bilo koji način posebna prilika. Kako se Ivanu činilo, skoro svaki je muškarac takav bio. Nešto se u nama opiralo slavljenju dana sopstvenog rođenja. Razmišljao je zašto je to tako i nije još imao definitivan razgovora. Odbacivao je retardirana mačo lupetanja o tome da muškarac oseća da za time nema potrebe, da je on borac, zaštitnik koji je tu zbog drugih - znao je da je to gomila sranja. Muškarci su makar jednako sebični i jednako egoistični koliko su to i žene, koje cijuču o svom rođendanu barem dve nedelje pre njega. Znao je iz sopstvenog života - do nekog momenta se pravimo da nam rođendani nisu bitni, ali jednom kada ne dobijemo ono što želimo, tada nam postaje bitno. Dokle je on mogao da dobaci u to vreme jeste sećanje na jedan njegov rođendan - poslednji pre raskida sa Milenom, već je veza bila mrtva, a da to ni jedno, ni drugo nije do kraja znalo, i na taj dan, iako je na oko sve bilo normalno, iako je izgledalo kao da ga voli i dalje, a verovatno ga i jeste volela, nešto je već falilo. Nije  to tada shvatio, čak ni pomislio, ali je osetio blagi grč u duši kada mu je čestitala taj rođendan. Grč koji čovek prenebregne, kao što to čini sa bolom u stomaku ili grebanjem u grlu, oseti neku kvržicu na dojkama ili testisima, pa  tek posle godinu dana sazna da boluje od kancera. Oni nisu imali tu godinu. Ni mesec dana nije prošlo, a  sve se srušilo. Ona je već mislila da su dva sveta, umesto jedne duše. //Ovo je baš melodramatično Ivane, bljutavo i za vikend romane// Taj, dvadeset i peti, ostao mu je u sećanju kao najgori, najtužniji rođendan ikada. Nije do kraja siguran u to, možda već samo želi da veruje u svoju teoriju - kako bilo, činilo mu se da od tog rođendana zaista mrzi i sve sledeće i sve prošle. Verovatno je i Bogdan imao taj jedan najružniji koji ne može da zaboravi, o kojem mu nije i nikada neće pričati. Jedno je znao, muškarci pamte ko slonovi.

    U gramofonu se vrtela ploča Townes Van Zandta, nije u momentu Ivan mogao prepoznati pesmu, iako ga je i sam slušao i voleo. Bio je to samo još jedan uticaj Bogdanov na njega - američki alternativni kauntri u raznim oblicima. Mada, kako je vreme prolazilo sve je više autora i bendova koje je Ivan pokazivao Bogdanu, koji je uporno odbijao striming muzike kao opciju u njegovom životu. "Ne, ne, upropastilo bi mi to muziku, bio bih kao krmača šest meseci i onda više ne bih slušao ništa do kraja života." I klimnuo bi glavom na muziku koju mu je Ivan puštao sa mobilnog telefona, pitao bi za ime i uglavnom bi se na tome završavalo. Samo ponekad bi posle nekoliko nedelja na bogdanovu adresu stigla ploča ili eventualno disk tog autora, pa bi to slušali tokom sledećeg susreta.

    Bogdan je natočio piće u široke, kristalne čaše. 

    - "Živeli" 

    - "Živeli" 

    U tom jednostavnom momentu se krije toliko toga. Papir to ne može dočarati. Niti reči objasniti. Nije to nazdravljanje, nema zdravice i nema razloga zašto se "živelimo", zašto ispijamo, zašto dižemo te čaše. Odnosno, razloga ima, ali su nemi, jer čim bi nešto izgovorili to već ne bi bilo "živeli", nego za nekoga, za nešto, nešto odveć konkretno, odveć molećivo i tugaljivo, čak iako je u veselju. Živeli je molitva takođe, ali neizgovorena, čak ni zamišljena, ali podrazumevana. Molitva bogovima koje u piću dodirnemo. "Samo da dodirnemo, Ivane, u piću nesmeš pokušati da zgrabiš bogove, da sedneš sa njima, da im budeš jednak. Samo malkice da im se približimo posle ove čaše, posle još par da im stopala dotaknemo, sve preko toga nije opijanje, već otimanje, a bogovi to ne praštaju. Alkohol je dokaz da ima Boga, makar jednog, a mamurluk nas uči da je taj Bog podmukla skotina", često bi Bogdan tako nešto pripovedao i obično su se baš te večeri završavale pijanstvom.

    Njihovi razgovori su bili iskidani i neuravnoteženi. Nekada bi ćutali minutima, uživali u piću i muzici ili zvuku ptica ili vetra. nekada ne bi zaklapali, utrkujući se ko će više da kaže. Pričali bi o vremenu, kerovima, mačkama, ženama, fudbalu, istoriji, filozofiji, svadbarskom kupusu i gulašu, posebno o gulašu su znali da uđu u ozbiljne sukobe mišljenja, odnosno pogleda na samu prirodu gulaša... "Jel ti dolazila žena?", započe Ivan sa uobičajenim "servisnim" temama, onim koje su uvek prolazili na početku razgovora.  

     - "Jeste, svratila još jutros, zajedno sa Jelenom i Markom, donela mi tortu, malo su posedeli i otišli..." 

    - "Pa, lepo..."

    - "Šta ima kod tebe? Kako si?"

    Ivanu je zaigralo srce. Radio je na nečemu što je skrivao čak i od Bogdana, a danas je rešio da to podeli s njim. Prvo s njim. "Dobro sam, odlično čak... Ono, na poslu standardan haos, ali ja sam okej. Nego... sekund samo da nešto donesem iz kola", ustao je užurbano i u dugim, maltene skakutavim koracima, kao da nosi čizme od sedam milja, pojuri ka kolima. Uze papire sa suvozačevog mesta i još se užurbanije vrati na malenu verandu. Sede i otpi gutljaj burbona koji mu je prijatno zagrejao čitav trup, ostavljajući u ustima prijatan ukus koji ga je podsećao na karamelu, vanilu, pomorandže... Pruži Bogdanu papire. "Već duže vreme radim na ovome, ovo je, ajde da kažem prva verzija knjige koju želim da objavim. Mislim da je potrebno još dosta dorade, možda i drugi kraj, iskren da budem i nemam neki kraj, možda joj i nije potreban kraj", već je počeo da brblja, "Voleo bih da pročitaš i kažeš mi šta misliš, tu ima oko trista stranica"

    Bogdan se osmehnu i klimnu glavom. "Svaka čast, mali!" Listao je rukopis. "O čemu je?"

    "O tebi, o meni, o mom ćaletu, o mom komšiji, teči, stricu, kumu, o mojim drugovima..."

    "O nama muškarcima, dakle?"

    "Da."

     Nisu nadalje mnogo pričali o knjizi, iako je Ivan goreo od želje da mu je objasni, da mu je prepriča, da ga savetuje kako da je čita, iz kog ugla... No, sve bi to upropastilo Bogdanov sud. O knjizi se za sada moralo ćutati.

**********

    Razgovor je tekao dalje, ali ipak ne predaleko od knjige i književnosti. Pili su dobro. Ivan je znao da je to zbog rođendana. Već je pola flaše otišlo. Dan je nastavljao da bude prijatan, pa su ostali na verandi, iako se bližilo veče. "Jasno mi je da su brojne zamke u koje mogu da upadnem. Ne želim da moja knjiga bude oružje za svađe na relaciji muškarci-žene, odnosno da bude u kategoriji Piterson, Tejt gluposti. Ne želim ja, od svih ljudi, učiti muškarce kakvi bi trebali biti...", govorio je dok je u kratkim stankama povlačio dim cigarete. Nije pušio, osim kad pije, a pio je često. "To ću ostaviti tebi u ovoj knjizi", reče smejući se.

    "Da, da...", smejao se i Bogdan. "Samo što ovom svetu fali jeste još jedna knjiga koja ih uči kako da žive. Pročitaju ta nedokucana laprdanja, klimaju glavom ko maloumni, zaborave na sve to za deset dana i život ih uvuče nazad u rupu iz koje su i pokušali da uteknu. Nije knjiga učiteljica života."

    "Takođe nije mi cilj bio da budem previše ličan, tačnije borim se da to ne budem. Ubeđen sam da tu umire književnost. Pričali smo toliko puta o tome... Veliku književnost možeš isčupati od njenog autora, od njene epohe i gde god da je smestiš u vremenu i prostoru nešto bi značila. Književnost koja je ništa do iznutrica njenog autora, kurcu ne vredi nikome do njega samog, a i on je se verovatno gadi, ko što se svaki čovek gadi sopstvene pljuvačke ili nek druge telesne lučevine."

    "Zato se više poezija ne čita, ne objavljuje, ne prodaje na policama knjižara. Poslednji put sam bio na nekoj večeri poezije i zgađen sam izašao. U krug su čitali sopstvene pesme. Pesnici, ali u očima ništa, staklo. Samo nestrpljivo čekanje, grickanje usana, lupkanje nogu - njihov red. Dajte im njihovog reda! Dajte im pozornicu da sopstvene bljutave ekspresije podele sa svetom! Šta me za to zabole!?"

**********

    "Baš je bio prelep dan", govorio je Bogdan nakon što je otpio pola čaše viskija. "Mogli smo ga iskoristiti za neko krčkanje. Hteo sam ja staviti kotlić, da skuvamo malo gulaša (malo je podrazumevalo jelo od bar šest-sedam kilograma mesišta), ali... Jebiga. Marko nije mogao da ostaje, Predrag radi..." Razgovor je, nakon te rečenice prepune onog tihog besa na život koji ne želi da se makar u jednostavnim stvarima sklopi onako kako mi želimo, otišao u pravcu neizbežne rasprave o gulašu: "Gulaš je gusto jelo od mesa, ja volim od jedne vrste mesa - ili svinjski ili juneći ili od neke divljači. Ne volim da se meša, jer meso mora biti savršeno istovetno u svakom zalogaju. Mora ostati u kocki i na zagriz još sočno, a ne da se raskuvano raspada u suvo, končasto tkivo. Povrće je u gulašu tek začin, baza", tako je o gulašu govorio Bogdan. Da je tu bio Predrag, on bi tvrdio da meso mora da "prsne", da je bolje kada ima više vrsta, jer je tako ukusnije, a kada sve prsne i raskuva se svakako je svaki zalogaj istovetan, mada "Ako se mene pita, nije mi jasno zašto bi i morao biti istovetan." Ivan bi, pak, tvrdio da je gulaš mađarska supa, sa mnogo više paprike nego što se kod nas stavlja, dok je to o čemu Bogdan priča perkelt ili "kako se već to čita".      

    - "Sine, pa sami Madžari su zaboravili poslednjih sto godina da kuvaju gulaš! Od Trijanonskog sporazuma ne znaju ni da kuvaju! Gde god da kreneš po Vojvodini, Češkoj, Slovačkoj, južnoj Poljskoj... gulaš se kuva gusto i sa mnogo mesa jedne vrste." 

    - "Jebote, pa bio sam u Poljskoj i tamo su nam kao gulaš doneli vodenastu supu!"

    - "Pa to su te zajebali, jer si glupi turista!"

**********

    Bogdan je točio još po jedan burbon. Već je padao mrak, ne polako, već onako decembarski, maltene u trenu - jedno piće se ne popije i već je potpuna tmina. Na verandi je konačno postalo hladno. "Po piću se mnogo može zaključiti o narodu. Američki viski otkriva jedan mladi narod, nestrpljiv, ali snažan, vredan, ambiciozan, inovativan. Zato ga i volim piti - burbon me podmlađuje. Kao da šamara, otresit, potentan. Burbon je mladić u svojim dvadesetim, zrelim dvadesetim", gnjavio je Bogdan. Već je uveliko muljao od alkohola trom jezik, često na granici razumljivosti. Ivan nije ni morao da čuje, ni da razume, jer ove rečenice je već čuo barem dvadesetak puta. Imao je Bogdan slične stvari da kaže za viski, konjak, razna vina i piva, srpsku rakiju ("Pokazuje našu lenjost i proždrljivost, našu bezobraznu želju da opljačkamo Boga, kažem ti Ivane, rakija je najlepše piće, ali smo mi previše mi da ga sačekamo, mi ga otimamo dok je još beba!"), nemačke i češke travarice, rusku vodku... Neko će reći da su to sve besmisleni stereotipi i generalizacije, no Bogdan bi se branio tvrdeći da tamo gde generalizacija završava, počinje metafizika, "a metafizika je najviša forma mudrosti, iznad čak i predačke, očinske mudrosti!" Škoti su jebeno tvrdoglavi, samo zato su napravili najlepše žestoko piće na svetu i to bezbroj varijanti istog. Čak i da nije najlepše, da nije lepše od vrhunskog konjaka ili naše rakije, ono je veće, jer je stvoreno ne iz voća, čak ne ni iz žitarica, nego iz zadrte odluke - rešenosti, inata. Valjda su svi ljudi imali ograničeni broj zanimljivih priča, pouka, misli koje mogu podeliti sa svetom. Ako to i nije bio slučaj, svako je imao one omiljene. Bogdan je priče o prirodi i metafizici alkohola, hrane i duvane mantrao, ponavljao u nedogled i Ivanu to nije smetalo, naprotiv, iskreno ih je voleo, kao što je voleo i priče svog pokojnog strica o detinjstvu u Sremu sredinom prošlog veka, priče svoga oca o vojsci, kao što je voleo sa drugom uvek ista sećanja na srednju školi da premotava... Iako dvadeset pet godina mlađi od Bogdana i sam je Ivan već prepoznavao i kod sebe poriv da priča iste priče, da ih ponavlja i usavršava, da iznova i iznova nalazi nove ljude kojima će ih ispričati, ali i ponavljati ih onima koji su ih već više puta čuli, samo sledeći put bolje ispričane. 

    Po stoti put je pomislio da bi voleo imati devojku ili ženu. Nije posle Milene više video smisao u nekom prevelikom vezivanju i svim romantičnim sranjima koja su, tada je još uvek u to verovao, neophodne makar za početak veze i ljubavi. Uprkos tome, ipak bi voleo da ima neku ženu ili devojku, naravno pod uslovom da ne pije i da vozi kola. Previše pijan da bi vozio, morao je krenuti peške ka autobuskoj stanici... Oprostili su se na kapiji. "Nedostaje mi Milena", rekao je, kao što je i često govorio. "I meni", kratak je bio Bogadan, ipak posle kraće tišine nastavi, govoreći nešto o ženama, iako je hiljadu puta ponovio Ivanu da ne veruje muškarcima kada govore o ženama, jer pojma nemaju: "Ženama uglavnom fali nešto u životu, nešto da budu kompletne, osim u kratkim epizodama zadovoljstva koja osete ili je to onaj tren u kome još nisu smislile sledeće nešto koje im je potrebno... A nama uvek fali neko, osim kada imamo tog nekog, onda i nama fali nešto... Debili smo mi muški..."

    "Mi, muški...", reče Ivan i teturavo krenu kući.